TUTKALO

Tutkalo je proizvod prirodnog porekla. Dobija se od vezivnih tkiva životinja. Po hemijskom sastavu to je proteinski koloid, tj. fino dispergovani kolagen (iz vezivnih tkiva životinja) u vodi.

Zagrevanjem tutkala u vodi dobija se lepak životinjskog porekla. 

Tutkalo je proizvod korišćen hiljadama godina unazad. U starom Egiptu koristio se pri obradi drveta ili prilikom slikanja murala. U vreme stare Grčke i starih Rimljana lepak životinjskog porekla korišćen je prilikom furniranja i dekorisanja. Slomljena grnčarija mogla se popraviti korišćenjem ovog lepka, popunjavanjem pukotina, kako bi se sakrile nesavršenosti.

Razvoj sintetičkih lepkova potiskuje upotrebu tutkala, mada i danas postoje zanati, poslovi i aktivnosti u kojima je tutkalo nezamenljivo ili mogućnost koja se radije koristi.

U proizvodnji, popravci i restauraciji muzičkih instumenata iz porodice violina (violina, viola, violončelo, kontrabas), prilikom izrade i restauracije slika i spisa na pergamentima, materijal koji igra veoma važnu ulogu je upravo tutkalo. 

Prilikom proizvodnje, reparacije i restauracije muzičkih instrumenata iz porodice violina, tutkalo je prvi izbor većine majstora. Razlozi za to su reverzibilnost, tj. povratnost, otpornost na puzanje*, kao i mogućnost da lagano lepi, pa nije neophodno stezanje zalepljenih delova. 

Veza između delova zalepljenih tutkalom je povratna (reverzibilna) i popravljiva. Zalepljene spojeve, naročito ubrzo posle lepljenja, moguće je razdvojiti pomoću toplote ili pare. Spoj načinjen tutkalom, naročito kožnim, je dosta krt- što je dobro, jer jači udarac dovodi do „čistog“ preloma, tj. razdvajanja zalepljenih delova duž linije lepljenja. Na taj način ne oštećuje se okolni materijal od kojeg je napravljen instrument (drvo), što je naročito korisno, obzirom da je delove instrumenata neophodno povremeno razdvojiti radi održavanja ili popravke. Takođe, spoj je moguće razdvojiti i pomoću paletnog noža, umetanjem noža i pomeranjem duž spoja. Kožno tutkalo ima svojstvo da se lepi samo za sebe, za razliku od sintetičkih lepkova. Prilikom upotrebe sintetičkih lepkova, prilikom ponovnog spajanja razdvojenih delova neophodno je prvo ukloniti ostatke starog lepka, što može dovesti i do oštećenja materijala oko spoja. Kada se koristi kožno tutkalo, dovoljno je naneti novi sloj lepka i spojiti. 

Tutkalo se nabavlja u obliku granula, ljuspica ili listova. Da bi se dobio lepak, potrebno je suvi proizvod (granule, ljuspice ili listiće) rastvoriti u vodi. Tutkalo se rastvara u vodi, uz zagrevanje, na oko 60°C. Zagrevanje na više temperature (od 60°C) dovodi do toga da lepak gubi svojstvo lepljenja. Hlađenjem tutkalo želira, želirano tutkalo nema veliku moć lepljenja. To znači da rastvor treba koristiti dok je topao i dok temperatura nije pala znatno ispod 50°C. 

Obzirom na uzak temperaturni opseg korišćenja, rastvor tutkala treba držati na toplom tokom rada, što se postiže upotrebom posebnih električnih posuda ili upotrebom vodenog kupatila.

Osim uskog temperaturnog opsega korišćenja, još neki od nedostataka su to što tokom vremena tutkalo tamni, kao i to što prilikom sušenja dolazi do skupljanja što može potencijalno oštetiti predmet na koji se nanosi tutkalo. Ratvorljivost u vodi može biti nedostatak, ukoliko predmet tretiran tutkalom dođe u kontakt sa vodom, ali i prednost kada je potrebno zalepljene delove razdvojiti.

Rastvoreno tutkalo se nanosi četkom ili špahtlom.  

Postoji više vrsta tutkala: koštano, kožno, zečije, riblje. Koštano tutkalo daje najčvršći spoj prilikom lepljenja, uz minimalno puzanje*. Zečije tutkalo je elastičnije i više se koristi u slikarstvu, na primer za pripremu platna za slikanje uljanim bojama

*puzanje je plastična deformacija materijala koja se javlja pod dejstvom opterećenja tokom vremena.