O PIGMENTIMA

Pigmenti su materije koje su sastavni deo boje, deo koji boji daje obojenost. To su sitne, čvrste čestice koje umešane u sistem sa vezivom daju boje kojima onda možemo da bojimo praktično sve.

Poželjna svojstva pigmenata su stabilnost i trajnost (postojanost).

Pre industrijske revolucije opseg nijansi pigmenata je bio ograničen. Većina pigmenata je bila prirodnog porekla, najčešće zemljani mineralni pigmenti. Npr. Oker- prirodni glineno zemljani pigment, po sastavu smeša oksida gvožđa i različitih količina gline i peska.

U to vreme neke nijanse je bilo jako teško dobiti, pa su samim tim bile i vrlo skupe. Na primer ljubičasta i plava su tradicionalne kraljevske boje, obzirom da su bile dostupne samo kraljevskim porodicama.

Sa industrijskom i naučnom revolucijom dolazi do promene. Razvojem tehnika i postupaka proizvodnje pigmenata, spektar nijansi postaje praktično neograničen. Mogu se sintetisati najrazličitije nijanse, a takođe postaje moguće i sintetisati one pigmente koji su do tada dobijani samo iz prirodnih izvora što olakšava dostupnost tih pigmenata, čije dobijanje nije više ograničeno prirodnim nalazištima. Dodatno, tako sintetisani pigmenti su konzistentniji od istih pigmenata dobijenih prirodnim putem, iz prirodnih nalazišta.

Da bismo od pigmenta dobili boju, mešamo ga sa vezivom, čime se dobija ne samo obojenost, već i adhezija (prijanjanje za podlogu). Na konačan izgled boje, na krajnju nijansu tj. njenu zasićenost i jačinu, utiču i drugi sastojci koji ulaze u sastav boje (punioci, vezivo). Vezivo i punioci imaju svoja svojstva refleksije svetlosti (i apsorpcije), što može uticati na krajnji izgled boje.

Pigmenti su po pravilu nerastvorni u vezivu. Sistem pigment-vezivo je zapravo disperzija pigmenta u vezivu. Zato nije uvek tako lako dobiti stabilan, ujednačen, homogen sistem pigment-vezivo. Nekada je tom sistemu neophodno dodati i površinski aktivna sredstva, koja će obezbediti stabilniju vezu između pigmenta i veziva. Uglavnom, bojama, odnosno sistemu pigment-vezivo, potrebno je dodati i određenu količinu odgovarajućeg rastvarača, kako bi ovaj sistem bio lakši za primenu.

Svrha veziva je da služi kao medijum koji će pigment povezati i preneti na površinu koju bojimo. Kada nanesemo boju na neku površinu mi raspoređujemo smešu pigment-vezivo po toj površini. Tada dolazi do sušenja veziva, a čestice pigmenta ostaju čvsto vezane za površinu podloge, dajući joj obojenost.

U zavisnosti od hemijskog sastava, pigmente možemo podeliti na neorganske i organske.

Neorganski pigmenti ne primenjuju se samo zbog svoje obojenosti. Oni mogu imati i neka druga korisna svojstva, kao što su anti-statičnost, anti-korozivnost, mehaničke karakteristike. Ovi pigmenti takođe daju boji dobru pokrivnost. Neorganski pigmenti uglavnom imaju veću pokrivnost od organskih. Neorganski pigmenti za razliku od organskih, lako se umešavaju i u hidrofilna i u hidrofobna veziva.

Primeri neorganskih pigmenata: titan dioksid, oker, feo crveni, hro zeleni, ultramarin, siena, pečena siena, umbra, oksid crni…

Organski pigmenti imaju jaku, intenzivnu obojenost- intenzivniji su od nerganskih pigmenata. Pored toga, izbor nijansi je veći nego kod neorganskih pigmenata. Međutim, njihove mehaničke i hemijske karakteristike (otpornost na visoke temperature, UV stabilnost, otpornost na različite hemijske agense…) su lošije nego kod neorganskih pigmenata. Organski pigmenti su po svom sastavu najčešće hidrofobni, zbog toga se teško umešavaju u hidrofilna veziva (vodorastvorna ili vodorazrediva veziva). Da bi se taj problem prevazišao, koriste se površinski aktivne materije.

Primeri organskih pigmenata: azo pigmenti: limun žuti, topli žuti, cinober, rubin, karmin, bordo; phtalo pigmenti: phtalo plavi, phtalo zeleni; carbon black- čađ…

Radi postizanja optimalnih karakteristika boje, najčešće se pribegava kombinaciji organskih i neogranskih pigmenata, uzimajući najbolje od obe vrste pigmenata.

Pigmenti iz naše ponude